Јесмо или нисмо у фази кулминације када је евро криза у питању можда јесте, а можда и није тачно. Оно што је пак неспорно је да се ЕУ суочава са структурним разликама између свог севера и свог југа – трећа фаза евро кризе.
Шта то конкретно значи?
Професор Делонг са Берклија, наиме, тврди да, због нараслих структурних противречности унутар ЕУ и пада конкуретности привреда југа, да би се ствари колико толико исправиле, у наредној периоду (?) у земљама југа стопа раста продуктивности требало би да буде више негу у земљама севера, а да притом наднице и плате опадну за 30%!
Затим професор разматра пет мера и акција за „поновни раст у ЕУ“ од којих је једна непожељна, друга идеалистичка, па преостају три. Али, окрени обрни то су мере – да ли су земље југа сагласне са поменутим исходима?
„The first two components of the euro crisis – a banking crisis that resulted from excessive leverage in both the public and private sectors, followed by a sharp fall in confidence in eurozone governments – have been addressed successfully, or at least partly so. But that leaves the third, longest-term, and most dangerous factor underlying the crisis: the structural imbalance between the eurozone’s north and south… If we are not to look back in a generation and bemoan “lost” decades, southern European productivity levels need to rise relative to the north, and wage and price levels need to fall by roughly 30%, so that the south can pay its way with exports and northern Europe can spend its earnings on those products.“
Ако знам све знање, а љубави немам, ништа сам 