Господе, Граде мој, Заклоне мој, који се оборити не може, Избавитељу мој, Боже мој, Камена горо, на којој се не бојим зла, Штите мој, Роже спасења мог, Уточиште моје!
Наравно да ме брине развој ситуације око нас као и сваког другог одговорног грађанина који не прихвата егоизам и лицемерје као начин живота.
Такође, заинтересован сам и за стручну (економску) страну тог питања. Зато сам и поставио овај чланак. Јер, његова основна порука је да је општи ниво економског знања раван нули. Неко мора да је одговоран за такво стање (и кретање).
Professor Stiglitz noted that a monetary union composed solely of stronger Northern European countries could probably survive, however.
Read more: http://www.businessinsider.com/stiglitz-europe-is-headed-to-a-suicide-2012-4?utm_source=dlvr.it&utm_medium=social&utm_campaign=moneygame#ixzz1tK0ppJ5o
Не желим више да разговарам о ГДП, поручује професор Штиглиц и додаје: Политика је у корену проблема!
Е, вала, што јес’ , јес’.
“I don’t want to talk about GDP anymore”!
Анализирајући ефекте интерне девалвациије, професор Кругман цитира најнови извештај Eurostat о трошковима рада у ЕУ. Распон се креће од 3,5 евр до 39,3 евра по сату (предузећа са више од 10 запослених).
Ако рог лаже, коза не лаже!
Labour costs in the EU27 in 2011 – Hourly labour costs ranged between €3.5 and €39.3 in the EU27 Member States
Линк
Ах, тај фудбал. Две шпанска клуба у полуфиналу лиге шампиона, три шпанска клуба у полуфиналу лиге Европе. Али само један (?) на фајнал фору у кошарци. Ццццццц …
Цветају игре и играчи, али „цветају“ и дугорочне шпанске државне обвезнице. Данас је Шпанија успела да утржи 2.5 милијарди евра по каматној стопи од „свега“ 5,7%. Погледајте интерактивни граф са пројекцијама раста јавног дуга у ГДП до 2017.г. за најразвијеније земље као и земље у настајању.
Савет: немојте гледати податке за Јапан. Биће вам лоше, заиста лоше.
„AFTER a brief hiatus, the euro crisis is back. Spain’s ten-year borrowing costs have been hitting highs not seen since the European Central Bank began injecting €1 trillion ($1.3 trillion) of cheap money into the banking system in December. The country managed to auction €2.5 billion worth of bonds on April 19th, but paid 5.7% for ten-year money, 30 basis points higher than the last auction in January. “
Није баш по Шекспиру: „Много приче ни о ко чега“. Истина је да велике светске компаније активно раде на свом имиџу и реструктуирају се на начин да стратешки измене пословно понашања и своју пословну културу. Волмарт, са приходом од неколико стотина милијарди долара и са преко 2 милиона запослених, мултинационална компанија у јавном власништву, објавила је извештај о сопственом друштвено одговорном понашању. Подаци су разнолики јер је очигледно да компанија, све и да хоће, не може сама. Трошкови преструктуирања ка одрживом бизнису су превелики.
Оно што се констатује је да да су потребе дубоке и систематске промене у политици и глобалној потрошачкој култури. Шта ће донети Рио+20? Повратак на стару парадигму о одрживом развоју или даље утемељење парадигме о одрживој економији? А где смо ми у својо тој причи?
„But the bland recitation of accomplishments and challenges, with little passion or sense of urgency, is a reminder that we can’t rely on Walmart, or any other company or group of companies, to protect the planet from global warming. For that, we need deep changes in our politics and culture.“
Веровали или не, у читавој овој заврзлами у коју смо се упетљали, предвиђања говоре да развијени свет има проблема са недовољном понудом образованих људи! Посебно се у Европи инсистира на дерегулацији.
Одлив мозгова није непознат феномен. Можда у ери глобализације односно Интернета мој наслов и није адекватан, можда је овак закључак експерата и очекиван: све више образованих људи ће одлазити „трбухом за крухом“, а и они који остану радиће за иностране компаније. Ах, да, и појам интерног одлива мозгова није непознат …
Да погледамо видео.
„Unemployment in the US will fall but a lack of skills in the developed world will demand more immigration of knowledge workers, says Ben Noteboom, chief executive of Randstad, the world’s second largest recruitment company. He tells Brian Groom, employment editor, that deregulation of labour markets, especially in Europe, is essential for improved economic prosperity. (7m 19sec)“
Погледајте пажљиво ову слику. Један елеменат свакако није по бонтону. Који?
Which person might be considered as not following the etiquette rules? Why?
Ситуација у којој једна (или више земаља), тренутно САД, (нужно мора да) повећава свој трговински дефицит, зато што суфицитарне земље инсистирају на наставку политике суфицита, јер дефицитарне земље преузимају мере за смањење свог дефицита. (Штиглиц, в. претходни чланак)
„US has become, to a large extent, “deficit of last resort” аs other countries take actions to reduce trade deficit, if surplus countries maintain policies to sustain surplus, then the US deficit essentially equals the sum of the surpluses. But this situation is not sustainable.“
На Конференцији на ИНЕТ у Берлину (која је у току) професор Штиглиц упозорава да су земље са суфицитом у трговинском билансу подједнако одговорне за нестабилност глобалне економије као и земље са дефицитом. Рестриктивне мере су могуће али су нестабилне и не могу бити одрживе. САД као „земља са дефицитом у крајњој инстанци“ такође није одрживо решење али јесте друго најбоље јер би замена долара као резервне валуте покренула још већу нестабилност.
Решење? Глобална реформа трговинског и монетарног система у целини.
Не могу, а да не прокоментаришем на сличан начин као много пута до сада: зар ово није лекција са прве године сваког озбиљног економског факултета у свету?
Ево ППТ.
Ево и видео клипа.
Link: „The Institute for New Economic Thinking, The Centre for International Governance Innovation, and the Mercator Research Institute on Global Commons and Climate Change host its third annual plenary conference in Berlin from April 12 to 15, 2012. The conference, entitled “Paradigm Lost: Rethinking Economics and Politics,“ takes place in the Axica Conference Center adjacent to the world famous Brandenburg Gate.
About 300 scholars, students, journalists, and policy makers convene in the eye of the European economic hurricane to reconsider conventional economic thinking. The challenges posed by inequality, unemployment, climate change, and global financial disarray call for new economic thinking that is open, credible, and relevant in the current world; that offers vision amid uncertainty, and that fosters cooperation where there is fragmentation.“
Ако знам све знање, а љубави немам, ништа сам 