Kratko i jasno Three Differences Between #Managers and #Leaders

See on Scoop.it – Sustainable Economics

„Stop thinking about your tasks and start talking about your vision.“

Vineet Nayar is vice chairman of HCL Technologies, an India-based global information technology services company. He is the author of Employees First, Customers Second. Follow Vineet at twitter.com/vineetnayar.

Вукашин Б Васић‘s insight:

Razliku između menadžera, preduzetnika i lidera mora znati svaki akademski građanin da bi se kvalifikovao za (ne)formalnu titulu intelektualca. Najar je vice-predsednik jedne od najuspešnijih IT kompanija u svetu. Njegove preporuke u vezi sa temom su kratke i jasne:

1. menadžeri evidentiraju vrednosti, lideri insistiraju na stvaranju vrednosti (neki menadžeri čak i smanjuju vrednost, ograničavajući one koji su najbolji u stvaranju nove vrednosti),
2. lideri se okružuju uticajem svog profesionalnog autoriteta i integriteta, a menadžeri se okružuju silom moći funkcije (najlakši test provere je da vidite koliko ima ljudi kojima se možete obratiti pitanjem, za pomoć ili savet, a koji nisu vaši podređeni),
3. lideri vode ljude osnaživanjem, motivisanjem, empatijom, a menadžeri kontrolom (opravdavajući to zahtevima posla).

Ima još jedan razlog zbog kojeg sam se odlučio da prikažem ovaj članak. Najer je autor knjige ZAPOSLENI PRVO, KUPCI DRUGO. Savršen naslov! Da li je potrebna elaboracija?

See on blogs.hbr.org

Колико сте срећни на свом послу? Inspiring #Leadership through #Emotional Intelligence #Boyatzis #

See on Scoop.it – MDG Sustainable Education

The course Inspiring Leadership through Emotional Intelligence by Richard Boyatzis from Case Western Reserve University will be offered free of charge to eve…

Вукашин Б Васић‘s insight:

Сви ови млади људи који су добили какво такво запослење, а и ми матори који смо променили по неколико послова, свакодневно се срећемо са разноразним директорима, шефовима, менаџерима, начелницима. Како се осећате кадa помислите на све њих? Јесте ли у (хроничном) стресу или вам осмех заигра на лицу? Почиње срце брже да удара, дланови зноје или једва чекате да дођете на посао?

Курс професора Бојатиса Инспирисање лидерства путем емоционалне интелигенције на Курсери је прави доживљај! Да, управо тако, доживљaј, хепенинг, а истовремено мукотрпан и истрајан рад на сопственом усавршавању. Откривење у правом смислу речи.

Ако сте помислили на неку спектакуларну ИКТ режију, анимацију, неке играрије и керефеке, преварили сте се. Лекције су „досадне у ИКТ смислу“, врло сличне овом промо видеу. Да бисте истински уживали потребна је само добра воља, концентрација, мотивација и осећај за лепо и добро.

Два су начина како можете формално положити овај курс. У оба случаја морате бити врло активни јер нема пасивног полагања тестова као јединог и потребног услова за стицање сертификата.

Надам се да ће Курсера поновити овај курс те га топло препоручујем свим интелектуалцима па и „полуинтелектуалцима“ у Јовановићевом смислу. Небитно је да ли сте у позицији надређеног или потређеног. Научићете да је најбитније да се дели заједничка визија. После је све лако.

See on www.youtube.com

Када рад постане задовољство – наставак The #Cost of #Social #Norms #gametheory #danariely #Behavioral Economics

Ево још једног видео снимка који представља неку врсту откривења. Две напомене:

Прво, клип долази са једног од најбољих универзитета у САД (Дјук). Мислим да је то довољно да га у старту респектујемо, иако нас критичко размишљање опомиње да би прича на исту тему, а која долази, рецимо, са Универзитета у Чикагу вероватно изгледала сасвим другачије. Мој избор је овај клип.

Друго, видео снимак се односи на тзв. аномалије у теорији игара. Ради се о критици да се „играчи“ не понашају увек у складу са својим преференцијама.  Објашњење је једноставно: живимо у два света, тржишном и друштвеном, који се, по аутору, не могу мешати. (Јасно је онда зашто парадигма о одрживом развоју, која „миксује“ три система никако не може да постане владајућа парадигма у процесу глобализације.)

Препоручујем овај клип свима који осећају потребу да размишљају као интелектуалци и да као такви дају свој допринос опстанку наше заједнице. И још једном позивам све заинтересоване који би желели нешто да раде на ову тему да ми се јаве поруком.

Dan Ariely Predictably Irrational: Why We Are Happy to Do Things, but Not When We Are Paid to Do Them              

We live in two worlds: one where social norms prevail and another where market norms make the rules.

Social norms such as reciprocity are warm and fuzzy, with no explicit quid pro quo. Market norms are explicit and hard – you get what you pay for. You can’t mix social and market norms (See also: Udayan Roy Altruism and Fairness Non-Standard Preferences Behavioral Economics).

Гејмификација и тројство зла: незнање, манипулација, корупција Gаmified system is not a #game #gamification

Да, тим редом: незнање, манипулација, корупција.

Незнање

Недавно је поново актуализован концепт гејмификације у пословном свету, посебно свету маркетинга (истина, бехејвиористички економисти такође помињу овај појам). Исто тако, видим да се код нас о томе прича у просвети.

Гејмификација, тачније гејмификовани систем није игра. То је неспорно као што је и неспорно  да је назив „гејмификација“ несрећно изабран јер наводи на погрешну асоцијацију. Ипак, то не спречава „експерте“ да на помен „игра“ одговарају са „гејмификација“. 

Манипулација

Друга неуралигична тачка (или критика) гејмификације концетрише се око могућности манипулације. Ни то није спорно. Гуруји гејмификације, међутим, тврде да се ради о „бенигној манипулацији“ без малициозних намера.

Корупција

Поред „бенигне манипулације“, гејмификатори говори и о „варању као врлини“, „варању које доноси користи“. Оно што је у неким другим областима неморално или чак противзаконито, рецимо, инсајдерске информације, у гејмификацији може бити добродошло, чак пожељно.

Не треба да чуди да су најжешћи критичари гејмификације дизајнери игара, посебно они који своје игре граде на теорији игара. Два су то света. Антиподи. Зато, немојте мешати ове две ствари. Потенцијал теорије игара је доказан и проверен. На жалост, у економији још недовољно искоришћен. С друге стране, потенцијал гејмификације је такође очигледан, али још нема довољно валидних истраживања који доказују да се тај потенцијал може и ефективно искористити за друштвени бољитак.

Препоручујем следећи бесплатни онлајн курс пре свега зато што је „ниво“. Вербах је универзитетски професор. Доста са приученим „експертима“ који су о нечему чули за столом у неком кафићу па се сада појављују као катаголизирани „мастери“ и „тутори“.

Gamification Kevin Werbach

Gamification is the application of game elements and digital game design techniques to non-game problems, such as business and social impact challenges. This course will teach you the mechanisms of gamification, why it has such tremendous potential, and how to use it effectively.

О, феноменално The #1 Reason #Leadership Development Fails – Forbes

See on Scoop.it – Sustainable Economics

Вукашин Б Васић‘s insight:

Није ствар семантике. Тренирање и развој није исто. Управо неразликовање ова два концепта основни је разлог што програми  тзв. развоја лидерских вештина и способности не дају резултате. Једном речју, ако хоћемо (ученике, менаџере) роботе (читај зомбије) тренирајмо их, а ако желим критичке мислиоце, развијајмо их.

У тексту аутор наводи 20 неуралгичних тачака око којих се лако прави дистинкција између тренинга и развоја.

„Over the years, I’ve observed just about every type of leadership development program on the planet. And the sad thing is, most of them don’t even come close to accomplishing what they were designed to do – build better leaders… If what you desire is a robotic, static thinker – train them. If you’re seeking innovative, critical thinkers – develop them. I have always said it is impossible to have an enterprise which is growing and evolving if leadership is not.“

See on www.forbes.com

Коме требају мастери у бизнису #TheEconomist #MBA #debate

Интересатна интернет дебата око питања да ли 250хиљада  студената-мастера у пословној администрацији (читај бизнису) представљају друштвени капитал или друштвене паразите који наносе штету економији. После десет дана дебате и око 13 хиљада гласова, резултати анкете су показали да нам не требају још две године „учења бизниса“. Иако сасвим тесно, преовладало је, наиме,  уверење да је најбитније искуство.

Сећам се једне анегдоте у вези са тиме: када је један професор у еминентној пословној школи одбио рад студента који је касније успео као глобални бизнис пројекат, професор није био нимало узбуђен. „Када бих ја знао да правим паре, не бих радио као професор, зар не?“

Што јес. јес. И ја то кажем.

„The ballot is now closed and I can declare that, by the tightest possible margin, voters have agreed with the notion that the economy would be better off without MBA students. “

Link

„Анђели инвеститори“ и солидарност у ЕУ #angel #investors #solidarity

Писао сам о лешинарима, хајде да се подсетимо и „анђела инвеститора“. Као што пише Надица, то више нису филантропи које не занима повраћај и добит на уложени капитал, већ све више професионални инвестиитори који – управо обрнуто – теже брзом обрту капитала и његовом вишеструком повраћају у врло кратком року.

Извор: Nadica Figar ULOGA „POSLOVNIH ANĐELA“ U FINANSIRANJU MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA, EKONOMSKE TEME 2/2010, Економоски факултет Ниш (Веза)

Доле наводим линк до једног блог чланка немачког „анђела инвеститора“ који анализира однос приватног богатства у земљама ЕУ према укупном јавном дугу и тврди да Италија има за 30 до 40 посто већи однос приватног богатства према јавном дугу у поређењу са Немачком.

„Consider Italy, which has the highest ratio of private wealth to public debt of any G-7 country, and is some 30% to 40% higher than in Germany. Likewise, Italy and France share a private wealth/GDP ratio of five to one, while Spain’s – at least before the crisis hit the country in full – was six to one. By contrast, the ratio in Germany, Europe’s largest creditor, is only 3.5 to one.“

Link

 

Шта нам је заиста потребно What we really need #Walmart #Sustainable business

Није баш по Шекспиру: „Много приче ни о ко чега“. Истина је да велике светске компаније активно раде на свом имиџу и реструктуирају се на начин да стратешки измене пословно понашања и своју пословну културу. Волмарт, са приходом од неколико стотина милијарди долара и са преко 2 милиона запослених, мултинационална компанија у јавном власништву, објавила је извештај о сопственом друштвено одговорном понашању. Подаци су разнолики јер је очигледно да компанија, све и да хоће, не може сама. Трошкови преструктуирања ка одрживом бизнису су превелики.

Оно што се констатује је да да су потребе дубоке и систематске промене у политици и глобалној потрошачкој култури. Шта ће донети Рио+20? Повратак на стару парадигму о одрживом развоју или даље утемељење парадигме о одрживој економији? А где смо ми у својо тој причи?

„But the bland recitation of accomplishments and challenges, with little passion or sense of urgency, is a reminder that we can’t rely on Walmart, or any other company or group of companies, to protect the planet from global warming. For that, we need deep changes in our politics and culture.“

Link

Мислити својом главом #Burry

Прича о младићу који је победио финансијску кризу. Мајкл Бари, 32 године, човек је који је са својим хеџ фондом у периоду од 2000. до 2008.г. направио добит од готово 500 процената док је просечна стопа за S&P 500 била само 2 процента!!!

Као у најлуђем холивудском трилеру Бери је био апсолутно усамљен у свом подухвату. Нико од инвеститора није веровао у његове замисли. Проглашаван је чудаком, вређан и оспораван. Капитал је нестајао из Беријевог хеџфонда тако да је у једном тренутку морао да „зароби“ један његов део изазивајући бес инвеститора.

И? Када се завеса спустила током 2007. године нико од инвеститора који су добили неколико пута више него што су уложили није се јавио Берију. У ствари један јесте:  извесни Лепеман из Дојче банке.

За себе Бери тврди да није шпекулант, да је све време веровато да је сто посто у праву и да систем који је постојао није могао да се одржи. Жаргоном финансијских стручњака, Берије је трагао за инвестирањем на дуго, а не на кратко како се то обично представља. Да је то тако говори и чињеница да је Бери затворио свој хеџфонд и садаинвестира само свој соптвени новац. Размишљати својом  главом и не зависити ни од кога!

Препоручујем да погледате следећи видео.

„By June 30, 2008, any investor who had stuck with Scion Capital from its beginning, on November 1, 2000, had a gain, after fees and expenses, of 489.34 percent. (The gross gain of the fund had been 726 percent.) Over the same period the S&P 500 returned just a bit more than 2 percent.

Michael Burry clipped the Bloomberg article and e-mailed it around the office with a note: “Lippmann is the guy that essentially took my idea and ran with it. To his credit.” His own investors, whose money he was doubling and more, said little. There came no apologies, and no gratitude. “Nobody came back and said, ‘Yeah, you were right,’” he said. “It was very quiet. It was extremely quiet.”

Веза

Психокауч за корпоративне менаџере #Corporate identity: who do they think they are?

Via Scoop.it – Sustainable Economics

Прво је настао појам менаџерске револуције, затим проблем опортунизма менаџера и морал хазард проблем због принципал-агент проблема, онда друштвено (не)одговорно понашање, а сада је на ред дошао психијатријски кауч!

Мој једини коментар је: лицемерје! Лицемерно је од корпорација тражити нешто што би неко други требало да одради (креирање одрживог пословног амбијента на темељима демократских тржишних институција). Није парадигма одрживог развоја догорела до краја због корпоративних менаџера већ због недостатка општедруштвеног концензуса по том питању. Парадигма стратешког менаџмента је, по мом скромном мишљењу, потпуно јасна. Да парафразирам рекламу за сок од јечма: или хоћеш или нећеш.

„How can companies balance their interests with those of the wider world? New forms of corporate psychoanalysis could be the answer … “
Веза Via www.guardian.co.uk